Запослена у ОШ "Марија Трандафил" у Ветернику. Руководилац Луткарско-драмске секције

Мото:

Луткарска уметност је древна уметност која је од ритуала игре довела човека до спознаје о самом себи. Лутка је филозофија живота. Лутка је све око нас. Ми предметима око себе дајемо смисао, лутку можемо да направимо од свега што нас окружује. За мене је лутка дисање материјала у простору. Свака лутка у другим рукама другачије дише, живи. Зато нема исте лутке, њена енергија је чудо, које треба открити. Од материјала од кога је правимо, до мајстора који је обликује, који уноси своју енергију, до сликара који је дефинише, редитељ који јој даје функцију, драматурга који јој даје задатак, до глумца који јој даје глас, душу, дисање. Лутка је савршенство, рађа се као дете, а никад не умире! Иста лутка у рукама сваког човека је другачија и нова. Лутка у рукама детета је најслободнија. Ту се лутка најбоље осећа. У рукама детета се постављају најбоља питања. То су питања која касније целог живота постављамо изнова и тражимо одговоре. На нека питања никада не знамо одговор, али ја знам да их лутка зна. Лутка је симбол који треба препознати. Сваки материјал треба додирнути, осетити, са поштовањем му прићи, саслушати, заволети, и он ће нам сам рећи зашто је ту поред нас. Она је веза меу људима, преко ње шаљемо поруке. Све што не можемо речима да кажемо, лутка може да пренесе најтачније. Одговорност према лутки као и према детету је велика, са њом настајемо, и постајемо људи. Она узвраћа љубав, и поезијуу нама. Зато је луткарско позориште важно да опстане, као оаза неког бољег света!...

 

Татјанa Станковић Пипер, првакиња Малог позоришта “Душко Радовић” у Београду